Scan barcode
A review by miloshjocic
Tokyo Vice: An American Reporter on the Police Beat in Japan by Jake Adelstein
POROCI TOKIJA (TOKYO VICE, 2009, Random House) autobiografska je knjiga američkog novinara Džejka Adelštajna (Jake Adelstein) o godinama kada je, kao mladi istraživački reporter, radio u redakciji crne hronike jedne od najvećih medijskih kuća u Japanu. Priča je dramska. Mlad junak, sa vrućom diplomom studija žurnalistike, dobija prvi posao. Zaposlenje je -- crna hronika, što podrazumeva nulu sna i bliska upoznavanja sa pričama za koje na televiziji izlazi upozorenje o sadržaju. To međutim nije najgore: Džejk Adelštajn se zapošljava, kao Amerikanac, u najvećoj novinskoj kući u Tokiju. Ne samo da je početnik, već je i stranac u zemlji koja je i dalje, uprkos tehnološkoj prosvećenosti i anglicizmima u govoru, opipljivo ksenofobična.
O zanatu crne hronike Adelštajn piše toliko glorifikovano da uspeva ubediti kako je u pitanju najjači posao na svetu. Imao sam želju, tokom čitanja, da primerke knjige poklonim svima koje novinarstvo zanima ne samo kao posao, već kao poziv; da sam je sam pročitao u svojim formativnim godinama, verovatno bih dobio poriv da se prijavim za prijemni ispit za žurnalistiku. Reporteri crne hronike opisani su kao heroji; kao kul sekta; naj od naj; najviše rade, najviše piju, najviše se razvode, najranije umiru. Adelštajn, kao u udžbeniku, približava neicijantima pravila, etička i praktična, ovog zanata: kako se neguju odnosi sa izvorima, policijom, urednicima, kako se vrdaju zakoni, i kako se rokovi poštuju i probijaju. Učimo se, drugim rečima, kako se pravi kobasica.
Priču koja je sama po sebi uzbudljivija od devet desetina životopisa Adelštajn je ipak umalo iskvario dramskim preterivanjima. Sebe je Adelštajn je, neretko bez suptilnosti, predstavio kao izuzetnog šmekera, seks-manijaka, vrhunskog špijuna, Budi sličnog dobrotvora i govornika zlatnog jezika, što, uz dužno poštovanje prema čoveku, smatram neistinom ili barem dobrim natezanjem. Dijalozi između likova se takođe sigurno nisu tako odigrali, jer su suviše precizni, teatralni i sa previše jasnim aforističkim poentama. Život nije film, pa čak ni život kriminalističkog reportera, ali je ispovest Adelštajnova dočarana obiljem dramskih tehnika obično neprisutnih u stvarnosti: uvoda, retrospekcije, lajtmotiva, foreshadowinga, suspensa, one linera; melodrame i didaktike. Od neobičnih i melanholičnih sećanja pisac je na silu napravio narcisoidni scenario za B film.
Teško mi je bilo zbog ovih veštačkih suplemenata da priču Džejka Adelštajna prihvatim kao iskrenu i istinitu -- iako ona to, barem delom, jeste. Za nefikciju je uvek pohvala da se čita kao roman, ali se Adelštajan za moj ukus suviše silovito zaleteo da svoje doživljaje literarizuje. Srećom je tema egzotična, a takva literarizacija zarazna i zanimljiva, naročito u prvom delu memoara, kada je glavni junak još zelen, kada su događaji svesno napisani u crnohumornom, apsurdističkom tonu; na pamet su mi padale scene iz MONKA, NEŠA BRIDžISA i sličnih komičnih krimića. Da su ove epizode ciljano napisane na ovaj način svedoče i nazivi poglavlja, namerno oblikovani da zvuče kao simpatični treš ili rogobatna manga („The Chichibu Snack-mama Murder Case“, „The Saitama Dog Lover Special Disappearance, Part One: So You're Asking Me to Trust You?“, „The Saitama Dog Lover Special Disappearance, Part Two: Out of Bed, Yakuza are Worthless Leeches“). Ovakva se stilizacija piscu kasnije možda obila u glavu, jer poslednja poglavlja, mračna i tužna, više odaju, posle slalomskog početka, osećaj umora nego dojam melahnoličnog samopromišljanja. Taj je deo priče, možda, za pisca bio previše ranjiv da bi bio podlogom filmizacije.
O zanatu crne hronike Adelštajn piše toliko glorifikovano da uspeva ubediti kako je u pitanju najjači posao na svetu. Imao sam želju, tokom čitanja, da primerke knjige poklonim svima koje novinarstvo zanima ne samo kao posao, već kao poziv; da sam je sam pročitao u svojim formativnim godinama, verovatno bih dobio poriv da se prijavim za prijemni ispit za žurnalistiku. Reporteri crne hronike opisani su kao heroji; kao kul sekta; naj od naj; najviše rade, najviše piju, najviše se razvode, najranije umiru. Adelštajn, kao u udžbeniku, približava neicijantima pravila, etička i praktična, ovog zanata: kako se neguju odnosi sa izvorima, policijom, urednicima, kako se vrdaju zakoni, i kako se rokovi poštuju i probijaju. Učimo se, drugim rečima, kako se pravi kobasica.
Priču koja je sama po sebi uzbudljivija od devet desetina životopisa Adelštajn je ipak umalo iskvario dramskim preterivanjima. Sebe je Adelštajn je, neretko bez suptilnosti, predstavio kao izuzetnog šmekera, seks-manijaka, vrhunskog špijuna, Budi sličnog dobrotvora i govornika zlatnog jezika, što, uz dužno poštovanje prema čoveku, smatram neistinom ili barem dobrim natezanjem. Dijalozi između likova se takođe sigurno nisu tako odigrali, jer su suviše precizni, teatralni i sa previše jasnim aforističkim poentama. Život nije film, pa čak ni život kriminalističkog reportera, ali je ispovest Adelštajnova dočarana obiljem dramskih tehnika obično neprisutnih u stvarnosti: uvoda, retrospekcije, lajtmotiva, foreshadowinga, suspensa, one linera; melodrame i didaktike. Od neobičnih i melanholičnih sećanja pisac je na silu napravio narcisoidni scenario za B film.
Teško mi je bilo zbog ovih veštačkih suplemenata da priču Džejka Adelštajna prihvatim kao iskrenu i istinitu -- iako ona to, barem delom, jeste. Za nefikciju je uvek pohvala da se čita kao roman, ali se Adelštajan za moj ukus suviše silovito zaleteo da svoje doživljaje literarizuje. Srećom je tema egzotična, a takva literarizacija zarazna i zanimljiva, naročito u prvom delu memoara, kada je glavni junak još zelen, kada su događaji svesno napisani u crnohumornom, apsurdističkom tonu; na pamet su mi padale scene iz MONKA, NEŠA BRIDžISA i sličnih komičnih krimića. Da su ove epizode ciljano napisane na ovaj način svedoče i nazivi poglavlja, namerno oblikovani da zvuče kao simpatični treš ili rogobatna manga („The Chichibu Snack-mama Murder Case“, „The Saitama Dog Lover Special Disappearance, Part One: So You're Asking Me to Trust You?“, „The Saitama Dog Lover Special Disappearance, Part Two: Out of Bed, Yakuza are Worthless Leeches“). Ovakva se stilizacija piscu kasnije možda obila u glavu, jer poslednja poglavlja, mračna i tužna, više odaju, posle slalomskog početka, osećaj umora nego dojam melahnoličnog samopromišljanja. Taj je deo priče, možda, za pisca bio previše ranjiv da bi bio podlogom filmizacije.