Scan barcode
A review by vudemn
Tonio Kröger by Thomas Mann
4.0
To je umetnik koji ne veruje u sistem vrednosti i koji smatra da sve umetničko jeste ukaljano inače ne bi bilo to što jeste.
Upravo to je glavna nit romana, i ono što sam ja u svojoj glavi već dugo držao, ono što sam Prljavštinom izbacio na videlo, i prljavim pogledom razumeo, gledajući naizgled čiste predele, koji kroz taj filtar postanu nešto sasvim drugo, nešto bliže pravoj slici. Sukob sa samim sobom prati glavnog lika još od detinjstva, pa do zrelog doba jer je on donekle ostao na istom, dopušta prošlosti da ga drži u zatvorenoj šaci i nimalo se ne trudi da pomeri te prste.
Mislim da je veoma značajan gubitak kuće, na taj način on se oseća ranjivo, otvoreno, nezaštićeno. Kuća predstavlja simbol žene, majke u stvari, i to mu nedostaje, nikako da popuni te šupljine. Njegovo suočavanje sa prošlim ljudima i događajima je ono što mu ne da mira, a čini se kao da se ona sama vraća i napada ga... nema sakrivanja čak ni u dalekoj Danskoj(gde se, uzgred nadao da će doživeti neku Hamletovsku avanturu).
Pored aristokratskog položaja, u njegovoj porodici je postojalo još nešto, nešto gotovo primitivno, što naginje ka drugoj strani. Veoma savršeno je prikazano kroz ponavljanje uz spominjanje oca: " poljski cvet u rupici kaputa", što prikazuje njegovu pobunjeničku stranu, onu koja je možda i više naklonjena običnom narodu.
I na kraju, najupečatljivija rečenica koja potpuno oslikava karakter lika, ujedno i završetak:
"Moja najdublja i najpotajnija ljubav pripada onima koji su plavi i modrooki, svetli i živi, milokrvni i obični".
Upravo to je glavna nit romana, i ono što sam ja u svojoj glavi već dugo držao, ono što sam Prljavštinom izbacio na videlo, i prljavim pogledom razumeo, gledajući naizgled čiste predele, koji kroz taj filtar postanu nešto sasvim drugo, nešto bliže pravoj slici. Sukob sa samim sobom prati glavnog lika još od detinjstva, pa do zrelog doba jer je on donekle ostao na istom, dopušta prošlosti da ga drži u zatvorenoj šaci i nimalo se ne trudi da pomeri te prste.
Mislim da je veoma značajan gubitak kuće, na taj način on se oseća ranjivo, otvoreno, nezaštićeno. Kuća predstavlja simbol žene, majke u stvari, i to mu nedostaje, nikako da popuni te šupljine. Njegovo suočavanje sa prošlim ljudima i događajima je ono što mu ne da mira, a čini se kao da se ona sama vraća i napada ga... nema sakrivanja čak ni u dalekoj Danskoj(gde se, uzgred nadao da će doživeti neku Hamletovsku avanturu).
Pored aristokratskog položaja, u njegovoj porodici je postojalo još nešto, nešto gotovo primitivno, što naginje ka drugoj strani. Veoma savršeno je prikazano kroz ponavljanje uz spominjanje oca: " poljski cvet u rupici kaputa", što prikazuje njegovu pobunjeničku stranu, onu koja je možda i više naklonjena običnom narodu.
I na kraju, najupečatljivija rečenica koja potpuno oslikava karakter lika, ujedno i završetak:
"Moja najdublja i najpotajnija ljubav pripada onima koji su plavi i modrooki, svetli i živi, milokrvni i obični".