Scan barcode
A review by pavram
Master Assassins by Robert V.S. Redick
4.0
Problem sa ambicioznim romanima je to što su ponekad toliko krcati da prosto ne može sve da stane izmedju dve korice.
Tako je i ovde: iako je centralna tema kult ličnosti (apsurdno je da u eto nekih stotinak romana fantastike i dalje nisam naišao na tu temu koja bukvalno može da bude na svakom ćošku), ovo je i dalje po mnogo čemu klasičan roman fantastike, sa doduše neevropskim lokalitetom. A po mom mišljenju, moš ili jedno ili drugo. Ili si kontemplativan i fokusiran na „presvetli care, zašto nam ne daš da učimo matematiku“ ili si „opsa, sad ćeš da vidiš kad te raspizdim po lobanji“. Oba već dosta teže. Nije nemoguće, i ova knjiga je na trenutke dosta blizu, pre nego što ponovo zaluta u plićake.
Proza je odlična, dosta poetična (vuče na Rotfusa/Le Gvinovu), što je onoliko plus koliko i minus, jer akcione scene su zbog toga neretko vrlovrlovrlo konfuzne. Daj mi Aberkrombijevu jednostavnost za koljačine i ja ću biti srećan, ali avaj. Likovi... likovi su snažni. Izuzev jednog. A on je igrom slučaja i glavni. Elem, centralni protagonisti su dva polubrata, od kojih je jedan možda i najfascinantniji lik kojeg sam sreo u poslednjih, ajde da kažemo, petnaestak romana, a drugi je dosadni, bezlični, opsednuto-zaljubljeni (pet peeve) baja. I naravno da će drugi onda da bude nosilac perspektive i da mi tako povremeno smuči život. Stvarno, zašto iko misli da ljubavlju opsednuti (ali baš opsednuti; lika-jure-tri-tigra-i-on-misli-o-ljubljenoj level opsednuti) protagonisti, i muški i ženski podjednako, mogu da budu zanimljivi za čitaoca? U kombinaciji sa za moj ukus nedovoljno zaokruženom pričom (bez obzira što je trilogija u pitanju), krajnji utisak je nešto slabiji. Ali ovo je i dalje nešto što treba da se ponosi svojim strpljenjem pri izgradnji likova, kao i odabiru tema i inteligenciji sa kojim istima pristupa. Pa čak i kad malo zaluta. Možda sledeći put tako pronadje neki do sada nepoznati put.
4+
Tako je i ovde: iako je centralna tema kult ličnosti (apsurdno je da u eto nekih stotinak romana fantastike i dalje nisam naišao na tu temu koja bukvalno može da bude na svakom ćošku), ovo je i dalje po mnogo čemu klasičan roman fantastike, sa doduše neevropskim lokalitetom. A po mom mišljenju, moš ili jedno ili drugo. Ili si kontemplativan i fokusiran na „presvetli care, zašto nam ne daš da učimo matematiku“ ili si „opsa, sad ćeš da vidiš kad te raspizdim po lobanji“. Oba već dosta teže. Nije nemoguće, i ova knjiga je na trenutke dosta blizu, pre nego što ponovo zaluta u plićake.
Proza je odlična, dosta poetična (vuče na Rotfusa/Le Gvinovu), što je onoliko plus koliko i minus, jer akcione scene su zbog toga neretko vrlovrlovrlo konfuzne. Daj mi Aberkrombijevu jednostavnost za koljačine i ja ću biti srećan, ali avaj. Likovi... likovi su snažni. Izuzev jednog. A on je igrom slučaja i glavni. Elem, centralni protagonisti su dva polubrata, od kojih je jedan možda i najfascinantniji lik kojeg sam sreo u poslednjih, ajde da kažemo, petnaestak romana, a drugi je dosadni, bezlični, opsednuto-zaljubljeni (pet peeve) baja. I naravno da će drugi onda da bude nosilac perspektive i da mi tako povremeno smuči život. Stvarno, zašto iko misli da ljubavlju opsednuti (ali baš opsednuti; lika-jure-tri-tigra-i-on-misli-o-ljubljenoj level opsednuti) protagonisti, i muški i ženski podjednako, mogu da budu zanimljivi za čitaoca? U kombinaciji sa za moj ukus nedovoljno zaokruženom pričom (bez obzira što je trilogija u pitanju), krajnji utisak je nešto slabiji. Ali ovo je i dalje nešto što treba da se ponosi svojim strpljenjem pri izgradnji likova, kao i odabiru tema i inteligenciji sa kojim istima pristupa. Pa čak i kad malo zaluta. Možda sledeći put tako pronadje neki do sada nepoznati put.
4+