Scan barcode
A review by knjigoholicarka
The Enchantress of Florence by Salman Rushdie
4.0
Verujem da većina nas nikada nije čula za Akbara Velikog, mogulskog vladara koji je vladao u isto vreme kad i slavna engleska kraljica Elizabeta, i to podjednako velikom i moćnom imperijom, samo na drugoj strani globusa. Možda u školskom programu za učenje istorije zaista nema vremena da se spomenu baš svi veliki svetski vladari, ali eurocentrično poimanje istorijskih događaja koje nam se usađuje u glavu dovodi do krajnje iskrivljenog shvatanja poretka u svetu i propušta da sve deliće svetske istorije stavi u jedan širi, međusobno isprepletan kontekst koji bi služio boljem razumevanju današnjice i sveta oko nas. Nije džabe Orvel rekao: "He who controls the past controls the future. He who controls the present controls the past." Srećom, tu je književnost.
Rušdi nam donosi zanimljivu interpretaciju vladavine Akbara Velikog, „prosvećenog despota“ koji je stvorio stabilnu, prosperitetnu i uređenu imperiju, sa glavnim ciljem o postizanju apsolutne verske tolerancije. Jedna anegdota kaže da je, u želji da napokon pomiri verske vođe u svojoj zemlji, Akbar Veliki organizovao neku vrstu „okruglog stola“, čija je tema bila da se jednom za svagda dokaže kako su sve religije zapravo različiti načini ispovedanja jednog te istog Boga. Kako se rasprava rasplamsavala, Akbar je shvatao da do nekog univerzalnog pomirenja i shvatanja neće doći, te je razočaran napustio raspravu. To je istorijska anegdota, a slične događaje opisuje i Rušdi u ovoj knjizi.
Zaplet je naizgleda jednostavan: mladi, plavokosi stranac iz Firence, koji sebe zaziva Mogor del Amore, dolazi na Akbarov dvor sa tvrdnjom da je ni više ni manje nego ujak Akbara Velikog, budući da je sin zaboravljene mogulske princeze Karakez (Crnooke). Zaintrigiran strančevom pričom, kao i sudbinom princeze koja je izbrisana iz istorije porodične loze zbog toga što je odabrala slobodu odlučivanja o sopstvenom životu, Akbar odlučuje da stranca ostavi u životu i sasluša njegovu priču, kao što je nekada Šah Džahan slušao Šeherezadu.
Kroz priču mladog Mogora del Amorea, selimo se iz mogulskog carstva u Firencu Medičija, u kojoj stasava Nikolo Makijaveli, i pratimo sudbine njegova dva prijatelja, Aga Vespučija, za koga je Firenca čitav svet, i ceo život, i Nina Argalije, koji postaje turski janičar i najbolji vojskovođa svog vremena, nagrađen za godine verne službe Otomanskoj imperiji zarobljenom princezom Karakez, i progonom iz carstva. Vešto preplićući njihove priče, učimo o dodirima istoka i zapada kroz istoriju, o političkim, vojnim i čak ličnim odlukama ljudi koji su oblikovali tadašnji svet.
Međutim, iako se knjiga bavi ozbiljnim temama, iako je Rušdi obavio neverovatan istraživački rad na polju istorije mogulskog carstva i Firence u 16-tom veku, tok pripovedanja se na trenutke gubi, davi u digresijama opisa što glavnih, što sporednih junaka (i njihovih unutrašnjih monologa), a sama tema gubi na ozbiljnosti preteranim uplivom magijskog realizma na kom bi i Markes pozavideo. Stoga mislim da ova knjiga nije na nivou Rušdijevog prethodnog romana, „Klovn Šalimar“, koji naprosto briljantno i tragično obrađuje (nažalost, i dalje) aktuelan problem kašmirskog problema u Indiji.
Indija ostaje Rušdijeva Muza, i nadam se da nikada neće prestati da to bude, jer nam pisci poput njega pribižavaju svet o kome malo imamo prilike da učimo i slušamo. Zbog toga častim knjigu sa 4 zvezdice, iako ima nekih manjkavosti, ali i pored toga je štivo u kome se može uživati na više nivoa. Neko će pratiti tok pripovedanja na nivou radnje, i biće mu baš zanimljivi svi ti šareni likovi koji se inate i zaljubljuju i svađaju, a neko će se potruditi da shvati da je istorija sveta organska celina u kojoj je sve povezano i međusobno poticano kroz vreme i prostor, i o kojoj nikad ne možemo prestati da učimo.
Rušdi nam donosi zanimljivu interpretaciju vladavine Akbara Velikog, „prosvećenog despota“ koji je stvorio stabilnu, prosperitetnu i uređenu imperiju, sa glavnim ciljem o postizanju apsolutne verske tolerancije. Jedna anegdota kaže da je, u želji da napokon pomiri verske vođe u svojoj zemlji, Akbar Veliki organizovao neku vrstu „okruglog stola“, čija je tema bila da se jednom za svagda dokaže kako su sve religije zapravo različiti načini ispovedanja jednog te istog Boga. Kako se rasprava rasplamsavala, Akbar je shvatao da do nekog univerzalnog pomirenja i shvatanja neće doći, te je razočaran napustio raspravu. To je istorijska anegdota, a slične događaje opisuje i Rušdi u ovoj knjizi.
Zaplet je naizgleda jednostavan: mladi, plavokosi stranac iz Firence, koji sebe zaziva Mogor del Amore, dolazi na Akbarov dvor sa tvrdnjom da je ni više ni manje nego ujak Akbara Velikog, budući da je sin zaboravljene mogulske princeze Karakez (Crnooke). Zaintrigiran strančevom pričom, kao i sudbinom princeze koja je izbrisana iz istorije porodične loze zbog toga što je odabrala slobodu odlučivanja o sopstvenom životu, Akbar odlučuje da stranca ostavi u životu i sasluša njegovu priču, kao što je nekada Šah Džahan slušao Šeherezadu.
Kroz priču mladog Mogora del Amorea, selimo se iz mogulskog carstva u Firencu Medičija, u kojoj stasava Nikolo Makijaveli, i pratimo sudbine njegova dva prijatelja, Aga Vespučija, za koga je Firenca čitav svet, i ceo život, i Nina Argalije, koji postaje turski janičar i najbolji vojskovođa svog vremena, nagrađen za godine verne službe Otomanskoj imperiji zarobljenom princezom Karakez, i progonom iz carstva. Vešto preplićući njihove priče, učimo o dodirima istoka i zapada kroz istoriju, o političkim, vojnim i čak ličnim odlukama ljudi koji su oblikovali tadašnji svet.
Međutim, iako se knjiga bavi ozbiljnim temama, iako je Rušdi obavio neverovatan istraživački rad na polju istorije mogulskog carstva i Firence u 16-tom veku, tok pripovedanja se na trenutke gubi, davi u digresijama opisa što glavnih, što sporednih junaka (i njihovih unutrašnjih monologa), a sama tema gubi na ozbiljnosti preteranim uplivom magijskog realizma na kom bi i Markes pozavideo. Stoga mislim da ova knjiga nije na nivou Rušdijevog prethodnog romana, „Klovn Šalimar“, koji naprosto briljantno i tragično obrađuje (nažalost, i dalje) aktuelan problem kašmirskog problema u Indiji.
Indija ostaje Rušdijeva Muza, i nadam se da nikada neće prestati da to bude, jer nam pisci poput njega pribižavaju svet o kome malo imamo prilike da učimo i slušamo. Zbog toga častim knjigu sa 4 zvezdice, iako ima nekih manjkavosti, ali i pored toga je štivo u kome se može uživati na više nivoa. Neko će pratiti tok pripovedanja na nivou radnje, i biće mu baš zanimljivi svi ti šareni likovi koji se inate i zaljubljuju i svađaju, a neko će se potruditi da shvati da je istorija sveta organska celina u kojoj je sve povezano i međusobno poticano kroz vreme i prostor, i o kojoj nikad ne možemo prestati da učimo.