Scan barcode
A review by vudemn
Doctor Faustus: The Life of the German Composer Adrian Leverkuhn as Told by a Friend by Thomas Mann
4.0
S obzirom da sam odabrao da čitam Manovo delo, znao sam da se moram spremiti za masažu moždanih vijuga, potpunu posvećenost čitanju i ogromno strpljenje.
Jednostavno, da nisam Jedan od Onih Koji Pročitaju Sve do Kraja, verovatno i ne bih završio ovu knjigu, ali na kraju se moja upornost isplati.
Ako uporedim ovu knjigu sa drugim Manovim, mogu reći da je najteža za čitanje.
Ako uporedim ovu knjigu sa ostalim knjigama koje sam do sad pročitao, mogu reći da je najteža za čitanje. Simple as that.
Inače, ono što ovoj knjizi daje težinu nije samo Manova želja da svakoj rečeneci da težinu, već multižanrovsko mešanje, uz dosta filozofije, muzike i religije, gde se veći broj dijaloga svodi na rasprave koje nigde ne vode, nešto slično kao onima u našim kafanama, samo na mnogo dubljem nivou... ali na kraju se sve svodi na isto.
Glavni lik, Adrijan Leverkin je gotovo tipičan heroj- mora proći kroz sito i rešeto, u ranoj mladosti je već prepoznat kao 'čovek koji će ostaviti trag', i onaj koji na kraju strada- ali ono što ga razdvaja od običnog arhetipa junaka je upravo to što ne postoji viši cilj u njegovom aktu stradanja kao što se to kod ostalih vidi(za narod ili za uzvišenost)... on strada zbog sopstvenih hirova i poroka.
Alegorično, to se isto može reći i za samu Nemačku, što je i glavna poenta priče, s tim što je Man poredio uspon i pad kompozitora sa svojom otadžbinom(iako se nalazio u inostranstvu dok je pisao ovo delo). Pored tog poređenja imamo i mnogobrojna druga, koja se odnose na glavnog junaka- ono sa Ničeom(sifilisna bolest koja utiče na psihu čoveka), pa onda poređenje sa Šenbergom, kompozitorom( maestralnost u stvaranju, plus dvanaesto-tonske kompozicije koje se pripisuju Leverkinu).
Pored toga mnogobrojni sporedni likovi nose tuđe osobine koje stvaraju dodatne aluzije, i to je između ostalog jedna od Manovih genijalnosti.
Mislim da ovaj roman treba čitati tokom slušanja Šenbergovih kompozicija da bi se osetila prava "Naricaljka doktora Faustusa", jer je to jedna od Manovih namera, a maestralnost ovog dela se prepoznaje već u prvim redovima. Iako ispričana iz perspektive Leverkinovog prijatelja, filologa Cajtbluma(koji umnogome podseća na samog pisca) ova priča pruža odličnu alegoriju uspona i pada Nemačke kroz njenu genijalnost i ludilo, bolest i uzvišenost, sve prikazano delom nemačkog kompozitora Adrijana Leverkina, koga smrt nije zatekla odmah nakon pada... već tamo negde, desetak godina kasnije, dugo nakon što je od njega ostala samo ljuštura.
Jednostavno, da nisam Jedan od Onih Koji Pročitaju Sve do Kraja, verovatno i ne bih završio ovu knjigu, ali na kraju se moja upornost isplati.
Ako uporedim ovu knjigu sa drugim Manovim, mogu reći da je najteža za čitanje.
Ako uporedim ovu knjigu sa ostalim knjigama koje sam do sad pročitao, mogu reći da je najteža za čitanje. Simple as that.
Inače, ono što ovoj knjizi daje težinu nije samo Manova želja da svakoj rečeneci da težinu, već multižanrovsko mešanje, uz dosta filozofije, muzike i religije, gde se veći broj dijaloga svodi na rasprave koje nigde ne vode, nešto slično kao onima u našim kafanama, samo na mnogo dubljem nivou... ali na kraju se sve svodi na isto.
Glavni lik, Adrijan Leverkin je gotovo tipičan heroj- mora proći kroz sito i rešeto, u ranoj mladosti je već prepoznat kao 'čovek koji će ostaviti trag', i onaj koji na kraju strada- ali ono što ga razdvaja od običnog arhetipa junaka je upravo to što ne postoji viši cilj u njegovom aktu stradanja kao što se to kod ostalih vidi(za narod ili za uzvišenost)... on strada zbog sopstvenih hirova i poroka.
Alegorično, to se isto može reći i za samu Nemačku, što je i glavna poenta priče, s tim što je Man poredio uspon i pad kompozitora sa svojom otadžbinom(iako se nalazio u inostranstvu dok je pisao ovo delo). Pored tog poređenja imamo i mnogobrojna druga, koja se odnose na glavnog junaka- ono sa Ničeom(sifilisna bolest koja utiče na psihu čoveka), pa onda poređenje sa Šenbergom, kompozitorom( maestralnost u stvaranju, plus dvanaesto-tonske kompozicije koje se pripisuju Leverkinu).
Pored toga mnogobrojni sporedni likovi nose tuđe osobine koje stvaraju dodatne aluzije, i to je između ostalog jedna od Manovih genijalnosti.
Mislim da ovaj roman treba čitati tokom slušanja Šenbergovih kompozicija da bi se osetila prava "Naricaljka doktora Faustusa", jer je to jedna od Manovih namera, a maestralnost ovog dela se prepoznaje već u prvim redovima. Iako ispričana iz perspektive Leverkinovog prijatelja, filologa Cajtbluma(koji umnogome podseća na samog pisca) ova priča pruža odličnu alegoriju uspona i pada Nemačke kroz njenu genijalnost i ludilo, bolest i uzvišenost, sve prikazano delom nemačkog kompozitora Adrijana Leverkina, koga smrt nije zatekla odmah nakon pada... već tamo negde, desetak godina kasnije, dugo nakon što je od njega ostala samo ljuštura.