Scan barcode
A review by pavram
Ka: Dar Oakley in the Ruin of Ymr by John Crowley
5.0
„We are still here.“
Čudno je što živi toliko razmišljaju o smrti – a mrtvi baš nimalo. Ponekad se čini da je to sve što radimo. Bar dok ne umremo. O tome je ovaj roman. O mestu sa druge strane svakog od nas, pa makar ono ni ne postojalo.
I o pričama.
Uvek sam pristrasan kada čitam, ali Krouli mi je posebno drag. Litl, Big je jedan od onih Romana koje pišem sa velikim početnim R, a ponekad i velikim V, kao u Velikih. I zato sam i ovaj roman, kao prvi njegov koji čitam što bi rekli in-ril-tajm, iščekivao kao leto u zimu i zimu u leto. Nije mi bilo svejedno – želeo sam da mi se svidi. I znao sam da hoće. Jer sve je ponovo tu: svet kao glina za igranje, liričan, nikad naporan jezik, melanholija koja je druga reč za atmosferu, likovi (ovde mahom životinjski) koji u par reči izgovorenih kažu više o ljudskoj prirodi nego ma koji traktat na temu. Krouli je poseban, nepravedno potcenjen, a o romanu još više govori to što sam apsolutno uveren da je ovaj roman njemu poseban. Da možda kao da je sve išlo ka tome da ga napiše.
Elem, neću još dugo. Ne valja. Ponešto treba i da se pročita.
Dar Oukli je vrana koja je „ukrala“ nešto ljudsko, koja kroz nekih dve hiljade i kusur godina pokušava da shvati šta je to smrt, šta su to ljudi, šta smo to svi mi. To radi tako što priča priču – bilo koju priču – kako je slušao priču. Živeo, živeo, i onda umro. Kako se i sam u nju uverio, tako što je posetio podzemlje, svaki put različito, svaki put na drugi način prepričano – svaki put podjednako stvarno. I na to se sve svodi. Na stotinu i jednu smrt, i jedan san, izmedju.
5+
Čudno je što živi toliko razmišljaju o smrti – a mrtvi baš nimalo. Ponekad se čini da je to sve što radimo. Bar dok ne umremo. O tome je ovaj roman. O mestu sa druge strane svakog od nas, pa makar ono ni ne postojalo.
I o pričama.
Uvek sam pristrasan kada čitam, ali Krouli mi je posebno drag. Litl, Big je jedan od onih Romana koje pišem sa velikim početnim R, a ponekad i velikim V, kao u Velikih. I zato sam i ovaj roman, kao prvi njegov koji čitam što bi rekli in-ril-tajm, iščekivao kao leto u zimu i zimu u leto. Nije mi bilo svejedno – želeo sam da mi se svidi. I znao sam da hoće. Jer sve je ponovo tu: svet kao glina za igranje, liričan, nikad naporan jezik, melanholija koja je druga reč za atmosferu, likovi (ovde mahom životinjski) koji u par reči izgovorenih kažu više o ljudskoj prirodi nego ma koji traktat na temu. Krouli je poseban, nepravedno potcenjen, a o romanu još više govori to što sam apsolutno uveren da je ovaj roman njemu poseban. Da možda kao da je sve išlo ka tome da ga napiše.
Elem, neću još dugo. Ne valja. Ponešto treba i da se pročita.
Dar Oukli je vrana koja je „ukrala“ nešto ljudsko, koja kroz nekih dve hiljade i kusur godina pokušava da shvati šta je to smrt, šta su to ljudi, šta smo to svi mi. To radi tako što priča priču – bilo koju priču – kako je slušao priču. Živeo, živeo, i onda umro. Kako se i sam u nju uverio, tako što je posetio podzemlje, svaki put različito, svaki put na drugi način prepričano – svaki put podjednako stvarno. I na to se sve svodi. Na stotinu i jednu smrt, i jedan san, izmedju.
5+