Scan barcode
A review by cvetkxvic
Kad padne noć by Nataša Tomić, Haruki Murakami
5.0
Uzela sam za shodno, nedavno, da pravim beleške (odnosno u ovom smislu - pisano vadim iz knjige u svoj notes od slova do slova i kao takvo samo prepisujem) o pasusima i rečenicama koje me u tom trenutku na neki način opisuju. Da li mene, moje odnose sa ljudima, neka unutrašnja zaturena osećanja ili samo neke površne citate o načinu življenja ovog života ili nešto treće - šta god da je, izvadim iz knjige i preselim ga svojim rukopisom u svesku. Ostavim ih takve, gole, bez bilo kakvih daljih objašnjena, dopisa, beleški, kao bačene u vazduh. Počelo je sa pisanjem dnevnika (što je i dalje tzv. work in progress), ali se takođe i preselilo na ovo - što podseća na Murakamijevu rečenicu iz "O čemu govorim kad govorim o trčanju" - da bez pisanja on ne može razmišljati, a kamoli da dogura do zaključka. Tako što piše, on praktično razmišlja. Nešto što sam notirala u svesci bile su sledeće rečenice uzete iz dijaloga Korogi i Mari, jedan za koji će mi trebati duže vreme da svarim:
,,Zato ja mislim da je ljudima sećanje gorivo od kog žive. Da li je to sećanje stvarno važno ili nije, izgleda da nema nikakve veze sa održavanjem života. To je samo gorivo. Da l' su to ovlasi iz novina, filozofska dela, pornočasopisi ili svežanj novčanica od deset hiljada jena, kad ga baciš u vatru, sve je to samo papir. Dok ga guta, vatra ne misli: 'O, vidi Kant!', ili 'Evo ga večernje izdanje Jomiuri šimbona', ili 'Dobre sise!'. Za vatru je to samo najobičniji papir. Potpuno ista stvar. Tako su i važna sećanja, i ona ne tako važna, i sećanja koja ničemu ne služe samo gorivo, bez ikakve razlike. [...] Tako da u meni nema tog goriva, da u meni nema tih nekakvih fioka sećanja, ja bih odavno prepukla. Zabila bih se u neki ćumez i sklupčala se da crknem. Samo zato što mogu povremeno iz fioke da vadim delić po delić raznih sećanja, i važnih i besmislenih, mogu da nastavim da živim u ovom košmaru i u njemu da opstajem. I kad pomislim da nemam kud, da više ne mogu da izdržim, nekako uspem da to prevaziđem."
,,Zato ja mislim da je ljudima sećanje gorivo od kog žive. Da li je to sećanje stvarno važno ili nije, izgleda da nema nikakve veze sa održavanjem života. To je samo gorivo. Da l' su to ovlasi iz novina, filozofska dela, pornočasopisi ili svežanj novčanica od deset hiljada jena, kad ga baciš u vatru, sve je to samo papir. Dok ga guta, vatra ne misli: 'O, vidi Kant!', ili 'Evo ga večernje izdanje Jomiuri šimbona', ili 'Dobre sise!'. Za vatru je to samo najobičniji papir. Potpuno ista stvar. Tako su i važna sećanja, i ona ne tako važna, i sećanja koja ničemu ne služe samo gorivo, bez ikakve razlike. [...] Tako da u meni nema tog goriva, da u meni nema tih nekakvih fioka sećanja, ja bih odavno prepukla. Zabila bih se u neki ćumez i sklupčala se da crknem. Samo zato što mogu povremeno iz fioke da vadim delić po delić raznih sećanja, i važnih i besmislenih, mogu da nastavim da živim u ovom košmaru i u njemu da opstajem. I kad pomislim da nemam kud, da više ne mogu da izdržim, nekako uspem da to prevaziđem."