Take a photo of a barcode or cover
4.05 AVERAGE
4.05 AVERAGE
hopeful
reflective
medium-paced
inspiring
reflective
slow-paced
Plot or Character Driven:
Character
Strong character development:
Complicated
Loveable characters:
Yes
Flaws of characters a main focus:
Yes
i miss my mountains
Osam planina-Paolo Konjeti
''Planine nisu samo sneg i litice, grebeni, potoci, jezera i pašnjaci. Planina je i način na koji se živi život.''
Ima nešto duboko i introspektivno u ovim Konjetijevim novelama, koje, od običnog života, prave čitavu paletu čudesnih prizora jednog čoveka. Onda palete više ljudi i njihovih sudbina ,isprepliće, u dobro poznatom mestu, podnožju Monte Roze, i dobijamo pravo umetničko delo satkano od delića emocija, sećanja, akcije i suštine života.
Planinski život itekako je težak, jedinstven i nije za svakoga. Nije za ljude koji su navikli na komfor i večito sunce i plaže. Planina traži večitog melanholika, sličnog sebi, da ga prigrli i da se sa njime takmiči.
Zato je i duh onih koji žive u ovim predelima, poseban, kompleksan, beskrajno intrigantan, ali čvrst i nekompromisan.
Ovo je priča i o prijateljstvu i o porodici, a prevashodno o suprotnostima oca i sina. Sina koji je odrastao pod okriljem Milana, u gradskoj vrevi, sunčanim danima, daleko od planine, te koji ne razume njena iskušenja ni lepote, i oca čija je duša na dve hiljade metara nadmorske visine, pod samom kapom nebesa ,u okrilju kamenja, snega, jela i samoće.
Ponekad je potreban ceo životni vek da se suprotnosti nadju na liniji kompromisa.
Ponekad je potrebno da i sam život prodje.
Tako će se Pjer, nekada gradski dečak, a sada odrastao čovek, naći pred intenzivnim osećajem potrebe da upozna ,konačno, dušu svoga oca i odgovori sebi na pitanje šta je to što planina ima da ponudi.
''To je moje nasledstvo, stena, sneg, gomila četvrtastog kamenja i bor.''
Da li je to nasledstvo dovoljno sinu ?
Može li se ukrotiti rasplansana duša koja je rodjena na jednom, gradskom mestu, odlaskom u tišine medju čempese i u usamljenost snežnih džinova?
Da li se ta paradigma izmedju grada i sela, grada i planine, same doline i vreve koja se kosi sa visinom i melanholijom, ikada može pomiriti ?
Konjeti se dotakao izuzetno složenog pitanja pripadanja i odanosti stilu života na koji smo navikli.
Šta je navika i gde se završava, a gde počinje konačna pripadnost ?
Ovo pitanje mi je stajalo na vrhu uma celom dužinom celog čitanja, jer je ljudski težiti ka onome šta vam više odgovara.
Ali, negde u nama postoji tvrdoglavost prizemnog čoveka koja se ne miri sa promenama, i postoji potreba za promenom i bekstvom, mnogo puta ne znajući bežimo li od sebe, samog mesta ili uspomena.
Emotivna, gorko slatka priča, ispunjena i tugom, i melanholičnim obrisima senki iz prošlosti i sadašnjosti, rascepljena izmedju želje i realnosti, izmedju iskustva i praga koji ide u nepoznato.
Začinjena divljim vetrom, hladnims tenama, brujanjem potoka, survavanjem jakih kiša niz litice u jesen, i magičnim smetovima i snegom koji je pokriva u dugim, zimskim ,ledenim mesecima.
Po sredi je odabir ali i jedinstveno unutrašnje putovanje pojedinca, koji, uz pomoć prijateljstva, oslanjajući se na ljubav koji su mu nekada pružili roditelji, pokušava da pronadje sebe i konačan mir, put do kuće.
Za dobrog pisca i nije potrebna preobimna knjiga, čak ni roman u delovima, za dobrog pisca dovoljna je i jedna priča koja se dotakla istinskih čežnji običnoga čoveka, obujmila to prirodom i zovom divljine u njemu, koju pokušava da istera na čistac i spoji sa istinskim duhom i nečim što on smatra da bi trebala da bude njegova domovina, mesto za počinak i konačnu tačka ostanka.
''Planine nisu samo sneg i litice, grebeni, potoci, jezera i pašnjaci. Planina je i način na koji se živi život.''
Ima nešto duboko i introspektivno u ovim Konjetijevim novelama, koje, od običnog života, prave čitavu paletu čudesnih prizora jednog čoveka. Onda palete više ljudi i njihovih sudbina ,isprepliće, u dobro poznatom mestu, podnožju Monte Roze, i dobijamo pravo umetničko delo satkano od delića emocija, sećanja, akcije i suštine života.
Planinski život itekako je težak, jedinstven i nije za svakoga. Nije za ljude koji su navikli na komfor i večito sunce i plaže. Planina traži večitog melanholika, sličnog sebi, da ga prigrli i da se sa njime takmiči.
Zato je i duh onih koji žive u ovim predelima, poseban, kompleksan, beskrajno intrigantan, ali čvrst i nekompromisan.
Ovo je priča i o prijateljstvu i o porodici, a prevashodno o suprotnostima oca i sina. Sina koji je odrastao pod okriljem Milana, u gradskoj vrevi, sunčanim danima, daleko od planine, te koji ne razume njena iskušenja ni lepote, i oca čija je duša na dve hiljade metara nadmorske visine, pod samom kapom nebesa ,u okrilju kamenja, snega, jela i samoće.
Ponekad je potreban ceo životni vek da se suprotnosti nadju na liniji kompromisa.
Ponekad je potrebno da i sam život prodje.
Tako će se Pjer, nekada gradski dečak, a sada odrastao čovek, naći pred intenzivnim osećajem potrebe da upozna ,konačno, dušu svoga oca i odgovori sebi na pitanje šta je to što planina ima da ponudi.
''To je moje nasledstvo, stena, sneg, gomila četvrtastog kamenja i bor.''
Da li je to nasledstvo dovoljno sinu ?
Može li se ukrotiti rasplansana duša koja je rodjena na jednom, gradskom mestu, odlaskom u tišine medju čempese i u usamljenost snežnih džinova?
Da li se ta paradigma izmedju grada i sela, grada i planine, same doline i vreve koja se kosi sa visinom i melanholijom, ikada može pomiriti ?
Konjeti se dotakao izuzetno složenog pitanja pripadanja i odanosti stilu života na koji smo navikli.
Šta je navika i gde se završava, a gde počinje konačna pripadnost ?
Ovo pitanje mi je stajalo na vrhu uma celom dužinom celog čitanja, jer je ljudski težiti ka onome šta vam više odgovara.
Ali, negde u nama postoji tvrdoglavost prizemnog čoveka koja se ne miri sa promenama, i postoji potreba za promenom i bekstvom, mnogo puta ne znajući bežimo li od sebe, samog mesta ili uspomena.
Emotivna, gorko slatka priča, ispunjena i tugom, i melanholičnim obrisima senki iz prošlosti i sadašnjosti, rascepljena izmedju želje i realnosti, izmedju iskustva i praga koji ide u nepoznato.
Začinjena divljim vetrom, hladnims tenama, brujanjem potoka, survavanjem jakih kiša niz litice u jesen, i magičnim smetovima i snegom koji je pokriva u dugim, zimskim ,ledenim mesecima.
Po sredi je odabir ali i jedinstveno unutrašnje putovanje pojedinca, koji, uz pomoć prijateljstva, oslanjajući se na ljubav koji su mu nekada pružili roditelji, pokušava da pronadje sebe i konačan mir, put do kuće.
Za dobrog pisca i nije potrebna preobimna knjiga, čak ni roman u delovima, za dobrog pisca dovoljna je i jedna priča koja se dotakla istinskih čežnji običnoga čoveka, obujmila to prirodom i zovom divljine u njemu, koju pokušava da istera na čistac i spoji sa istinskim duhom i nečim što on smatra da bi trebala da bude njegova domovina, mesto za počinak i konačnu tačka ostanka.
adventurous
reflective
medium-paced
Plot or Character Driven:
Character
Strong character development:
Complicated
Loveable characters:
Yes
Diverse cast of characters:
No
Flaws of characters a main focus:
Yes
Non sono mai riuscito a capire le montagne. Nella mia mente, le Alpi erano semplicemente un luogo che la mia famiglia doveva attraversare per andare al mare. Certo, queste montagne colossali e gli innumerevoli fiumi e torrenti che scorrono tra i paesaggi montani sono bellissimi da vedere, ma ho sempre immaginato che la vita sulle Alpi fosse molto triste e solitaria. Fredda e scomoda.
Insomma, una vita amara.
Non mi aspettavo che una storia che per la maggior parte si svolge solo in paesaggi alpini fosse raccontata in modo così dolce e caldo. Una bellissima storia tra due amici e la montagna che li unisce. Una storia di appartenenza, di solitudine, di fiducia, di abitudine, di ricordi, di vita nella e sopra tutto con la natura (sì, lo so, in montagna non la chiamano natura) e soprattutto: di un'amicizia profonda.
La montagna più alta della vita. Sumeru.
Insomma, una vita amara.
Non mi aspettavo che una storia che per la maggior parte si svolge solo in paesaggi alpini fosse raccontata in modo così dolce e caldo. Una bellissima storia tra due amici e la montagna che li unisce. Una storia di appartenenza, di solitudine, di fiducia, di abitudine, di ricordi, di vita nella e sopra tutto con la natura (sì, lo so, in montagna non la chiamano natura) e soprattutto: di un'amicizia profonda.
La montagna più alta della vita. Sumeru.
ovvero questa registrazione, la versione audible sembra quasi il prodotto di un software di screenreading -.-
sarà che le Alpi sono nel mio sangue e nel mio cuore, ma non ho potuto fare a meno di commuovermi un poco durante la lettura. Ha destato la reminiscenza di una valanga di ricordi d'infanzia, di abitudini e modi di fare che ormai stanno scomparendo. Ho adorato il linguaggio semplice ma per nulla scontato di un racconto in prima persona, pacato e tranquillo proprio come quei montanari la cui tenacia ho sempre ammirato. Nonostante al libro manchi quel passo sostenuto che spesso ricerco nelle mie letture, riconosco che non possa essere altrimenti per permettere al forte rapporto tra Pietro e Bruno di fiorire ed evolversi (con l'echeggiare della vecchia generazione sullo sfondo, i cui parallelismi con quella dei due protagonisti non sono certo sfuggiti)
Mi piaceva stargli aggrappato alla schiena, né avvertivo alcun imbarazzo da parte sua.
Ik moet eerlijk toegeven dat ik in eerste instantie een (héél) klein beetje teleurgesteld dit boek dichtklapte. Op basis van de bijzonder enthousiaste reviews hier (het beste boek van het jaar voor velen) waren mijn verwachtingen te hoog opgeklopt en had ik een overweldigend boek verwacht.
En als er één ding is dat dit boek juist niet doet, is het overweldigen. Neen, de schoonheid zit in de sfeerschepping, in de bijzonder geslaagde schets van Pietro en Bruno, twee jongens/mannen van vlees en bloed, in de zo bijzonder rakende beschrijving van het berglandschap en de invloed ervan op mensen. In de thema's die onder de oppervlakte broeien, want dit is een boek dat onderhuids werkt, dat zijn schoonheid haalt uit zijn subtiliteit. En dat ik zou willen aanraden aan iedereen die houdt van de bergen, zeker als ze dat meer doen dan ik.
Het is een bizarre vergelijking, maar ergens deed dit boek me ook denken aan de tv-serie The Bear. Er kan geen groter contrast zijn tussen het stille bergleven en het hectische restaurantleven in een grootstad, maar beiden halen hun schoonheid uit de locatie als belangrijk mede-hoofdpersonage, de uitdieping van hun personages, hun manier van om te gaan met situaties waaruit ze niet slagen te ontsnappen, de impact van de band met je ouders op je toekomst.
Om het te zeggen met de woorden van R.E.M. uit "Oh, My Heart" (gebruikt in de serie):
This place needs me here to start
This place is the beat of my heart
Oh, my heart.
En als er één ding is dat dit boek juist niet doet, is het overweldigen. Neen, de schoonheid zit in de sfeerschepping, in de bijzonder geslaagde schets van Pietro en Bruno, twee jongens/mannen van vlees en bloed, in de zo bijzonder rakende beschrijving van het berglandschap en de invloed ervan op mensen. In de thema's die onder de oppervlakte broeien, want dit is een boek dat onderhuids werkt, dat zijn schoonheid haalt uit zijn subtiliteit. En dat ik zou willen aanraden aan iedereen die houdt van de bergen, zeker als ze dat meer doen dan ik.
Het is een bizarre vergelijking, maar ergens deed dit boek me ook denken aan de tv-serie The Bear. Er kan geen groter contrast zijn tussen het stille bergleven en het hectische restaurantleven in een grootstad, maar beiden halen hun schoonheid uit de locatie als belangrijk mede-hoofdpersonage, de uitdieping van hun personages, hun manier van om te gaan met situaties waaruit ze niet slagen te ontsnappen, de impact van de band met je ouders op je toekomst.
Om het te zeggen met de woorden van R.E.M. uit "Oh, My Heart" (gebruikt in de serie):
This place needs me here to start
This place is the beat of my heart
Oh, my heart.