Take a photo of a barcode or cover
4.42 AVERAGE
4.42 AVERAGE
Este libro me dejó tan descorazonado por tantos motivos. Principalmente porque volvió todas mis preocupaciones en algo tan nimio, y segundo porque más allá de ese destructivo golpe al espíritu humano que es el accidente en la planta como tal, lo que realmente me aterró es la reacción y los procedimientos que se adoptaron tras el mismo. La incapacidad para romper la corriente y la valoración del poder como tal en desmedro de la condición humana.
Es por eso tal vez que no tengo mucho que decir y si muchas frases que remarcar:
"Denos solo una dirección, donde vive la pobre, que iremos a buscarla y la traeremos. La traeremos de vuelta.Para que no se muera de la tristeza. Le besaría a usted los pies. Un alma inocente sufre en algún lugar extraño. Y otro detalle...Me había olvidado...Cuando le duele algo. Se pone a cantar una canción. Sin palabras. Solo con la voz. Porque hablar no puede. Cuando le duele algo, tararea una canción: ta-ra-rá ... Así se queja. Ta-ra-rá"
"Si la fe en la razón abandona al hombre, en su alma se instala el miedo, como ocurre con los salvajes. Y aparecen los monstruos."
"Ya hace dos años que mi niño y yo vivimos en la clínica. Las niñas pequeñas,con sus batas de hospital, juegan a las muñecas. Sus muñecas cierran los ojos. Así mueren las muñecas.
-¿Por qué se mueren?
-Porque son nuestros hijos, y nuestros hijos no vivirán. Nacerán y se morirán"
"Somos metafísicos. No vivimos en la tierra sino en nuestras quimeras, en las conversaciones. En las palabras. Debemos añadirle algo mas a la vida cotidiana para comprenderla. Incluso cuando nos encontramos junto a la muerte.
Esta es mi historia. Se la he contado. ¿Por qué me he hecho fotógrafo? Porque me faltaban las palabras."
"Aquí tengo muchos amigos. Yulia,Katia,Vadim,Oxana,Oleg...ahora Andréi.
-Nos moriremos y nos convertiremos en ciencia- decía Andréi.
-Nos moriremos y se olvidarán de nosotros- así pensaba Katia.
-Cuando me muera, no me enterréis en el cementerio; me dan miedo los cementerios, allí solo hay muertos y cuervos. Mejor me enterráis en el campo- nos pedía Oxana.
-Nos moriremos - lloraba Yulia.
Para mi el cielo está ahora vivo, cuando lo miro. Ellos están allí."
Es por eso tal vez que no tengo mucho que decir y si muchas frases que remarcar:
"Denos solo una dirección, donde vive la pobre, que iremos a buscarla y la traeremos. La traeremos de vuelta.Para que no se muera de la tristeza. Le besaría a usted los pies. Un alma inocente sufre en algún lugar extraño. Y otro detalle...Me había olvidado...Cuando le duele algo. Se pone a cantar una canción. Sin palabras. Solo con la voz. Porque hablar no puede. Cuando le duele algo, tararea una canción: ta-ra-rá ... Así se queja. Ta-ra-rá"
"Si la fe en la razón abandona al hombre, en su alma se instala el miedo, como ocurre con los salvajes. Y aparecen los monstruos."
"Ya hace dos años que mi niño y yo vivimos en la clínica. Las niñas pequeñas,con sus batas de hospital, juegan a las muñecas. Sus muñecas cierran los ojos. Así mueren las muñecas.
-¿Por qué se mueren?
-Porque son nuestros hijos, y nuestros hijos no vivirán. Nacerán y se morirán"
"Somos metafísicos. No vivimos en la tierra sino en nuestras quimeras, en las conversaciones. En las palabras. Debemos añadirle algo mas a la vida cotidiana para comprenderla. Incluso cuando nos encontramos junto a la muerte.
Esta es mi historia. Se la he contado. ¿Por qué me he hecho fotógrafo? Porque me faltaban las palabras."
"Aquí tengo muchos amigos. Yulia,Katia,Vadim,Oxana,Oleg...ahora Andréi.
-Nos moriremos y nos convertiremos en ciencia- decía Andréi.
-Nos moriremos y se olvidarán de nosotros- así pensaba Katia.
-Cuando me muera, no me enterréis en el cementerio; me dan miedo los cementerios, allí solo hay muertos y cuervos. Mejor me enterráis en el campo- nos pedía Oxana.
-Nos moriremos - lloraba Yulia.
Para mi el cielo está ahora vivo, cuando lo miro. Ellos están allí."
This book gives every reader something to identify with, mothers, fathers, children, young lovers, single, old... there is a story for every reader to relate to in some capacity. Then throw in that everything in this book is true, this isn't a post apocalyptic science fiction novel, and you have an effective way to bring unaffected individuals to truly care about the plight of a country hundreds of miles away. This book is haunting, and everyone should read it.
I picked up this book in an airport, not realizing we're almost at the 30-year anniversary of this disaster. This book is an oral history taken on the 10th anniversary. The subjects in the book share their experiences in a very lyrical and poetic way--one that doesn't impart a ton of detail about what happened. But then you consider the timing of the book, how it came out not that long after the Soviet Union collapsed, and it's understandable how people talked without saying much--since saying much could have caused a world of trouble.
Of course, there are some people who do talk graphically about how their loved ones' bodies deteriorated after exposure from the accident, and it's hard to comprehend just how much damage this disaster caused--and still continues to cause today. It must be devastating to have been a young single man, forced to go to the zone to clean up and expose your body to a truly horrible way to die, only to come home to be rejected by women because you were at the site and nobody wants to risk having a Chernobyl baby.
A compelling and quick read nonetheless--and a harsh reminder about how much humans can affect the world.
Of course, there are some people who do talk graphically about how their loved ones' bodies deteriorated after exposure from the accident, and it's hard to comprehend just how much damage this disaster caused--and still continues to cause today. It must be devastating to have been a young single man, forced to go to the zone to clean up and expose your body to a truly horrible way to die, only to come home to be rejected by women because you were at the site and nobody wants to risk having a Chernobyl baby.
A compelling and quick read nonetheless--and a harsh reminder about how much humans can affect the world.
I have so much to say about this book. This book is eerie, it’s terrifying sometimes, and it’s scarring with how vivid the interviews are. However, this book is necessary to knowing what Chernobyl is and how it has affected people. The first and last interviews hit the hardest. I teared up at how much love these incredible women had for their husbands who were lost to this catastrophe. They had to watch the people they loved the most deteriorate before their eyes. So many parts of this book were staggering and heart breaking but they will stick with me forever. I’ve never learned about Chernobyl from any school class or course. So, I’m glad that I decided to learn from this book and from the real people who went through it. Read this book right now because even though it is painful and challenging to get through sometimes, it is all worth it to come out on the other side with a richer and deeper understanding of radiation and how this tragedy has affected people, history, and the world.
dark
medium-paced
Da vam ispričam jednu priču.
26. april 1986. godine, veče. Sede u dnevnoj sobi u gradu Černigov, gradu koji je uz Kijev najbliži Černobilju. Moja mama ima 14 godina. Njen brat, tek završio Vojnu Akademiju, puni 23 na jesen. Zvoni telefon, kažu desio se požar, detalji se ne smeju otkrivati, svi u vojnoj obavezi moraju doći u kasarnu. Tajna.
Baba plače, ne želi da ujak ide. Kaže tako su ćutali i kada je počinjao rat i kada su odvodili vojnike iz kuća. Ujak se oblači, priča nasamo sa dedom i odlazi. Jedan usputni detalj - zove se Jurij, on i još mnogo dečaka rođenih kada je Gagarin leteo. Jedan od tih dečaka bio je i njegov najbolji drug.
Deda ustaje i pakuje kofere. “Moramo biti spremni” kaže. “Ako treba, idemo odmah. U kola, pa ćemo se snaći.”
Pale televizor, gledaju vesti. Nigde ni reči, kao da je sve sasvim normalno.
Na drugoj strani grada ujaku i njegovoj jedinici govore kako su potrebni dobrovoljci. Hitno. Svaka jedinica mora da pošalje polovinu svojih momaka, dok druga polovina ostaje za slučaj da se u gradu nešto desi.
Momci, dečaci čak i mlađi od mene sada, vuku šibice. Moj ujak Jurij i njegov drug Jurij, zajedno sa svojim vršnjacima, drugovima, kolegama. Jedan od njih izvlači dužu i vraća se kući gde ga čeka moja baka, van sebe od sreće. Drugi izvlači kraću i odlazi.
Na vestima nisu spomenuli ni reč narednih dana, dok ih nisu naterali da priznaju šta se desilo.
Ujakov drug, drugi Jurij, umire od raka ubrzo nakon toga.
Vetar je, na moju sreću i na sreću moje porodice, ali nečiju nesreću rešio da duva u drugom pravcu, čime je u Černigov dospeo značajno manji procenat radijacije.
Stvari su znatno drugačije kada ne gledaš dokumentarac o tome, seriju, ili čitaš fikciju Ne pobeđuje uvek dobro. Ne rešava se sve poslednjom epizodom.
Ja ne znam kako je to, ali sam slušala priče moje porodice. Slušala sam mamu kako govori o strahu. Slušala sam baku kako govori o nestašici hrane, o opasnosti vode, zemlje, vazduha. Slušala sam ujaka kako kaže “Valjda sam ja te večeri imao sreće.”
Ovo je nije još jedna od priča sa srećnim krajem. Niti je fikcija u kojoj pratimo tri lika koji se bore sa “nevidljivim neprijateljem”. Ovo je zbirka priča nalik na ovu koju sam vam ja ispričala. Ispovesti ljudi koji su svedočili katastrofi, bili na prvoj liniji i vratili se živi. Priče ljudi kojima je oduzeto sve što su imali i koji su u sred noći napuštali svoje domove. Objašnjenja ljudi koji su se u po noći u iste vraćali kako bi ostatak svog života proveli ispred svog ognjišta. Ovo je zbirka monologa ljudi koji pričaju svoju priču. Onu istinitu, o tome šta se desilo jednom narodu usled katastrofe čije posledice ostaju među nama.
“Kako bi se opravdali? Šta bi izmislili?
Nikada za njih neću naći opravdanje... Nikada! Zbog jedne devojčice... Plesala je u bolnici, plesala mi je polku. Tog dana je napunila devet godina. Tako je lepo plesala...
Kroz dva meseca pozvala me je njena majka: “Oljenjka umire!” Nisam imala snage da odem tog dana u bolnicu. Posle je bilo kasno. Oljenjka je imala mlađu sestricu. Probudila se ujutru i kaže: “Mamice, sanjala sam da su došla dva anđela i da su odneli našu Oljenjku. Rekli su da će Oljenjki tamo biti lepo. Ništa je neće boleti. Mamice, našu Oljenjku su odnela dva anđela...”
Ni za koga neću naći opravdanje...
- Irina Kiseljeva, novinarka”
26. april 1986. godine, veče. Sede u dnevnoj sobi u gradu Černigov, gradu koji je uz Kijev najbliži Černobilju. Moja mama ima 14 godina. Njen brat, tek završio Vojnu Akademiju, puni 23 na jesen. Zvoni telefon, kažu desio se požar, detalji se ne smeju otkrivati, svi u vojnoj obavezi moraju doći u kasarnu. Tajna.
Baba plače, ne želi da ujak ide. Kaže tako su ćutali i kada je počinjao rat i kada su odvodili vojnike iz kuća. Ujak se oblači, priča nasamo sa dedom i odlazi. Jedan usputni detalj - zove se Jurij, on i još mnogo dečaka rođenih kada je Gagarin leteo. Jedan od tih dečaka bio je i njegov najbolji drug.
Deda ustaje i pakuje kofere. “Moramo biti spremni” kaže. “Ako treba, idemo odmah. U kola, pa ćemo se snaći.”
Pale televizor, gledaju vesti. Nigde ni reči, kao da je sve sasvim normalno.
Na drugoj strani grada ujaku i njegovoj jedinici govore kako su potrebni dobrovoljci. Hitno. Svaka jedinica mora da pošalje polovinu svojih momaka, dok druga polovina ostaje za slučaj da se u gradu nešto desi.
Momci, dečaci čak i mlađi od mene sada, vuku šibice. Moj ujak Jurij i njegov drug Jurij, zajedno sa svojim vršnjacima, drugovima, kolegama. Jedan od njih izvlači dužu i vraća se kući gde ga čeka moja baka, van sebe od sreće. Drugi izvlači kraću i odlazi.
Na vestima nisu spomenuli ni reč narednih dana, dok ih nisu naterali da priznaju šta se desilo.
Ujakov drug, drugi Jurij, umire od raka ubrzo nakon toga.
Vetar je, na moju sreću i na sreću moje porodice, ali nečiju nesreću rešio da duva u drugom pravcu, čime je u Černigov dospeo značajno manji procenat radijacije.
Stvari su znatno drugačije kada ne gledaš dokumentarac o tome, seriju, ili čitaš fikciju Ne pobeđuje uvek dobro. Ne rešava se sve poslednjom epizodom.
Ja ne znam kako je to, ali sam slušala priče moje porodice. Slušala sam mamu kako govori o strahu. Slušala sam baku kako govori o nestašici hrane, o opasnosti vode, zemlje, vazduha. Slušala sam ujaka kako kaže “Valjda sam ja te večeri imao sreće.”
Ovo je nije još jedna od priča sa srećnim krajem. Niti je fikcija u kojoj pratimo tri lika koji se bore sa “nevidljivim neprijateljem”. Ovo je zbirka priča nalik na ovu koju sam vam ja ispričala. Ispovesti ljudi koji su svedočili katastrofi, bili na prvoj liniji i vratili se živi. Priče ljudi kojima je oduzeto sve što su imali i koji su u sred noći napuštali svoje domove. Objašnjenja ljudi koji su se u po noći u iste vraćali kako bi ostatak svog života proveli ispred svog ognjišta. Ovo je zbirka monologa ljudi koji pričaju svoju priču. Onu istinitu, o tome šta se desilo jednom narodu usled katastrofe čije posledice ostaju među nama.
“Kako bi se opravdali? Šta bi izmislili?
Nikada za njih neću naći opravdanje... Nikada! Zbog jedne devojčice... Plesala je u bolnici, plesala mi je polku. Tog dana je napunila devet godina. Tako je lepo plesala...
Kroz dva meseca pozvala me je njena majka: “Oljenjka umire!” Nisam imala snage da odem tog dana u bolnicu. Posle je bilo kasno. Oljenjka je imala mlađu sestricu. Probudila se ujutru i kaže: “Mamice, sanjala sam da su došla dva anđela i da su odneli našu Oljenjku. Rekli su da će Oljenjki tamo biti lepo. Ništa je neće boleti. Mamice, našu Oljenjku su odnela dva anđela...”
Ni za koga neću naći opravdanje...
- Irina Kiseljeva, novinarka”
reflective
sad
medium-paced
Tercer libro de Alexievich que leo y tercera vez que me vuelvo a conmover con la magnífica disposición del coro de voces entrevistadas, esta vez a raíz del desastre nuclear en Chernobil. Parte y cierra el libro con una historia de amor, que enmarca la tragedia personal, social y ambiental que provocó Chernobil y de la cual aún no se sabe demasiado. Punto aparte para el análisis del sacrificio de los liquidadores y los efectos que tuvo la radiación en ellos.
This was the most depressing book I've read in a very long time, and I read A Little Life last year. Still, it was riveting, beautiful, and infuriating. The Russians have a unique vocabulary for despair.
